Кренете ли од Шапца лозничким путем даље према северо-западу, прво насеље на које ћете наићи јесте Мајур. Мајур у потпуности има изглед једног мачванског села – равничарско, велико и ушорено, док су са друге стране села Поцерине брдска, већином разбацаног типа. Свакако најприкладније означавање Мајура било би да он представља тромеђу панонске Мачве, перипанонске Поцерине и Посавине.  Прича о Мајуру могла би да почне од Илира и Римљана, јер постоје неизбрисиви трагови људи који су на овом тлу живели и пре неколико хиљада година… Могла би да обухвати прошлост народа с територије коју ограничавају: на северу река Сава, Дрина на западу, а падине планине Цера на југоистоку… Или да Вас подсети да је овај крај имао врло бурну и тешку прошлост, да су преко њега често прелазиле војске, а народ се овде досељавао и расељавао…

Уместо тога почећемо од времена садашњег. Зауставићемо се на раскршћу векова и путева који воде кроз Мајур, да Вам испричамо како се расте од добре воље и још бољих жеља. Приградско насеље Мајур је једно од ретких насеља у шабачкој општини које има позитиван природни прираштај. Како се оно шири, расте и број ђака, а и потреба за већим школским простором. Удруженим снагама оних који школу доживљавају као другу кућу, почео је величанствен подухват: изградња спрата и опремање учионица и кабинета. Током лета 2003. године наша школа је почела да расте. Испочетка стидљиво и ненаметљиво, да би јесен 2004. године дочекала висока, лепа и пуна ђака.

Школа у Мајуру постоји од 1887. Подигнута је истовремено са још три шабачке школе. Школу је подигла Општина Шабац на иницијативу одборника Стеве Кујунџића, Пере Реновчевића и кмета Симе Ђурића из Мајура. Kао и све друге сеоске школе и ова је обављала своју васпитачку и образовну функцију, у складу са временом и условима. О томе сведочи и књижица из 1929. године „Правила фонда за потпомагање сиромашних ученика и ученица основне школе у Мајуру”. Задатак Фонда био је да снабдева сиромашне ђаке зимском и летњом одећом и обућом од прилога добијених за Светог Саву, од продаје ђачких ручних радова, од прихода са забава, концерата и изложби. Развој школе и насеља нагло је прекинут ратом, када је Мајур био порушен и спаљен. Ваљало је опет градити… Тако је настао павиљон у дворишту са две учионице и ђачком кухињом. Много година касније у просторију кухиње се уселила библиотека, и остала све док јој нисмо дали почасно место на спрату нове зграде, у великој и сунчаној учионици.

Мачванско село Штитар налази се осам километара западно од Шапца, на путу Шабац-Богатић. Поуздано се зна да је Штитар био насељен и у античко доба. На месту данашњег Штитара откривена су два насеља винчанске културе (период између 5000. и 3000. године пре нове ере). У рано бронзано доба, као и у многим насељима овог краја, била је интензивна прерада метала, о чему сведочи депо од 11 бронзаних секира пронађених у Штитару.

Под данашњим именом Штитар се први пут помиње 1788. године, као насеље са 12 кућа.

Почетком 1869. године у Штитару је отворена „повторна” – недељна школа за опште образовање оних који нису имали завршену основну школу. Похађало ју је 16 ученика.

Током другог светског рата школа је спаљена, а на месту старе школе подигнута је нова 1947. године. Школу је подигло село добровољним радом и великим залагањем књижара Луке Туфегџића чије име је и носила. Под овим именом школа је радила до 1969. године, а онда је прикључена матичној, Основној школи „Добросав Радосављевић-Народ” у Мајуру.

Данас школа у Штитару има осам одељења са око 120 ученика. У школи постоје четири учионице, информатички кабинет, библиотека, наставничка канцеларија, простор за предшколски узраст.